Воз не зна много. У ствари, из искуства вожње, размак седишта ЦРХ ЕМУ је довољно велик. Предње нагињање уназад заправо има мало ефекта на удобност вожње страга. Главни проблем лежи у дизајну малог стола. Дизајн малог стола фиксиран на предњем седишту чини простор на малом столу који се знатно утиче када се предњи наслон наслони. Такође је уобичајено да чаша воде додирне ствари. Било би много боље када би мали столић могао бити дизајниран да се креће напред-назад као авион, или да га убаци у наслон за руке. Што се тиче ваздухоплова, угао наслона седишта је мали и путник се осећа непријатно. Угао је велики и утиче на путнике који стоје иза. Шкољка седишта је фиксирана у старој економској класи Цатхаи. Јастук седишта је клизав, наслон за леђа клизне према доле, а нога је погођена. Простор и комфор ... Простор авиона је врло ограничен, а авиокомпанија мора максимално да користи. Како поставити више места у ограничени простор је први приоритет, а пословни простор са више простора постоји. Као што је проблем немогућности проласка кроз пут или уског простора ногу, а да не спомињемо економску класу. Путнике више брину јефтиније цене карата, већи ПТВ екрани или ваздушни вифи. Супротно томе, проблем са наслоном неће бити толико неопрезан. Уосталом, они су у економској класи и морају возити бицикле. Стога, за авион, кут наслоњања седишта није проблем индустријског дизајна, већ комерцијални интересни проблем, ако се ради највећа ствар са најмањим трошковима, жртвују се неважна искуства и интереси поставе на очигледније место. Резултат је да авиокомпаније које непрестано компримирају економски простор то што можете да нађете савршено решење или можете потрошити више на две кабине ...
